Ja – Ruben Papian

Pročitajte ove stranice i probajte da postavite sebi pitanje “Šta u ovom članku može biti predgovor?” Ko može da govori o čoveku bolje od njega samog? I pored pune koncentracije na aktivnosti i nestandardne misli, teško je predstaviti ličnost po bilo kojoj matematički rigoroznoj definiciji. To je taj slučaj kada informaciju treba uzimati gutljajem – na iskap. Glavno je – ne zgrcnuti se.

-Predstavite se, stranče …

-Ja, Ruben Papian, rođen 6. juna 1962 godine. U vrlo ranom uzrastu su se pojavile neke neobične sposobnosti. Neću da kažem “predviđanja”, nego – čudni osećaj sasvim druge realnosti. Potpuno slučajno, u dvadesetoj godini, srećem se sa čovekom koji je bio ekstrasens, tj. mahao je rukama nad nekim. To me je toliko zainteresovalo da se od tog momenta menja praktično ceo moj život. Ja sam bio dugokosi muzičar. U mom životu postojali su samo muzika i devojke. Mlad! Umesto toga da postanem arhitekta, tad sam postao – nije ni jasno ko. E sad – kako sam ja to postao. Počeo sam da učim taj posao. Pri tom, učio sam non-stop, 24 sata.

-Tada su učili to, stvarno?

-To je proces obrazovanja – samoobrazovanja, uz pomoć rukom pisane knjige. Na sreću, taj čovek sa kojim sam se susreo je imao odgovarajuću literaturu. Ukratko, sve sam uzeo. Ničemu dobrom to neće dovesti, naravno. Treba sve to izbaciti iz glave, zato što je u našoj literaturi 99% krajnje nepotrebno.  1% – postoji, ali od njega je teško nešto dobiti… On nije komercijalan, ne prodaje se.

-Dobro, uzeli ste, a šta onda…

-U 26 godina ja sam postao ekstrasens Ministarstva inostranih poslova u Moskvi. 1990 godine letim u Jugoslaviju. Zvali su me da pomognem unuci njihovog visokopostavljenog činovnika. Dolazim u Jugoslaviju i tu se pojavljuje prvi časopis o meni. Počinje “Rubenomanija” – primam od 150 do 200 ljudi dnevno.

-Extra! Usavršili ste se. Dostigli…

-Još ne. Za razliku od ostalih ljudi sa takvim sposobnostima, kod mene je plus bio u tome što je glava radila. Intelekt me je prinudio da nemam zadovoljstvo samo od toga što sam ljudima potreban, što imam novac i slavu. Trebalo je da razvijam sebe i sistematizujem nauku: “Šta se dešava u glavi čoveka?” Zagnjurio sam glavom u tu, tako je nazivamo, nauku; nešto pišu, nešto prave, nešto sastavljaju i probaju. I nastaje “Metod Mentalne Korekcije i Komunikacije” – moj sopstveni. Forma utiče, takoreći, na procese u mozgu i njihovu konstrukciju koja je plodna za organske promene, psihološke ili prirodne. U to vreme, uključiš televizor – svuda, od jutra do mraka, samo đubre…

-U svačijem životu postoji neki događaj…

-Događaj se dešava. Imao sam jednog dobrog poznanika – međunarodnog advokata, koji je mnogo voleo da ćaska samnom. Jednom mesečno, tako po protokolu, došao je iz Beča, pozvao me je u restoran. Sedeli smo kao i uvek u restoranu i on postavlja glupo pitanje: “Postoji li život na Marsu?” I ja – kao budući “specijalista” života na Marsu, počinjem da objašnjavam, zašto je to tako, a ovo ovako… Taj put smo došli do teme o kralju – holandskom. Ispadne da Holandija ima kraljicu. Ja nisam ni znao, engleski nisam govorio. I mene je nešto ponelo… Počeo sam da pričam o porodičnom stanju kraljevske porodice. Rekao sam da Klaus ima neki problem koji se neće razrešiti. Popričali smo i to je to. Posle mesec dana, on me zove. Opet smo se našli. Ja saznam da u holandskoj ambasadi postoji pismo od kraljice ambasade adresirano na mene. Ukratko, situacija je sledeća. Naš razgovor je moj poznanik preneo na prijemu kod ambasadora – samom ambasadoru. Naravno, bio je iznenađen, jer o tome zna samo porodica i bliski ljudi. On, kao na lancu, priča šta je čuo o kraljici: kao krtica, u Beogradu po ulicama radi neki tip i ćaska o vašim unutrašnjim problemima. Kraljica piše pismo ambasadi: “Molim vas da organizujete sastanak sa gospodinom Papianom pri njegovom prvom dolasku u našu zemlju”. U to vreme, materijal vezan za moje teorije i moguće metode njihovih primena na neki način, preko visokih krugova, dolaze u Holandiju. Među njima bio je i jedan detalj – “Efektivni metod otkrivanja i ubrzanja razvoja talenta kod talentovane dece”. To je dosta zainteresovalo njihovo Ministarstvo kulture. Predložili su mi da napravim eksperimentalnu školu da bih praktično oprobao moje teorije i metode. Ja sam Jermenin. Teško odgovaram: “Da, razmisliću o tom predlogu…” Ali, naravno, nisam dugo razmišljao. Sa ženom sam odmah zna da je odgovor i “da i ne”. Ne – zato što je to Holandija. Nama i u Jugoslaviji… “nas ni tu ne hrane loše”. Stvar je u tome da sam ja u toj zemlji već dostigao praktično sve.

-Naviknuli ste se na novo mesto?

-Da. 1994 godine smo došli u Holandiju. Projekat Ministarstva ne uspeva da ni počne, a u mom životu se pojavljuje Shell. Bavio sam se naftom, gasom i nuklearnom industrijom.

-A kako se tako desilo?

-Od tog mog materijala, pažnju skreće drugi segment – “Alternativna metoda formi komunikacije, razmišljanja i pregovora za ekonomske strukture”, tj. kako treba koristiti mozak u ekonomskim strukturama. Dolazi jedan od direktora Shell-a da porazgovara i pogleda “čemu je to slično”. Dolazi on sa ženom. “La, la, la, la…” – tako smo došli do faktora slučajnosti u lancu dešavanja. I on sada kaže da sutradan leti u Nemačku. A onda pita: “Šta može da se desi, pa da ja sutra ne odem u Nemačku?” Na to ja odgovaram: “Recimo, možeš da izgubiš pasoš”. A on: “Ja ne mogu da izgubim pasoš. On je uvek uz mene. Trideset godina ja spavam sa njim. Ja mogu da se izgubim – on ne može”. Ode on kući. Sledeće jutro me zove sa aerodroma, u šoku, i kaže da je izgubio pasoš. On se nije izgubio! On je svoju jaknu u kojoj je pasoš ostavio kod mene. To je, naravno, ostavilo duboki utisak na čoveka.

Mene pozivaju da se upoznam sa direktorima i generalnim direktorom. Tako sam postao jedinstveni specijalista Shell-a u oblasti pregovora i komunikacije. Počinjem da treniram ljude, a ne znam engleski. TO što ja govorim – je stvarno neverovatno! Kao prvo, bez reputacije, sa postsovjetskih prostora, ne znam jezik, nemam nikakvog iskustva u neophodnoj oblasti, praktično – ništa! I sve je na takvom nivou. Ja govorim jermenski, ruski, srpski, slovenski. Sve ostalo – ja ne znam.

I ja pristupam ka intenzivnom radu sa njima. Posle pola godine meni se obraća i više rukovodstvo. Ja počinjem da ih učim. A posle – mene pozivaju da učestvujem u pregovorima za vreme zaključivanja ugovora. Sa tim momentom se otkriva savršeno novi spektar. Počinjem da učim finansije, geopolitiku, ekonomiju. Tako stičem solidno iskustvo. Učestvovao sam u velikim projektima – od 50 milionskih do 1.5 milijardskih.

-Odvikli ste se od prethodnih destinacija?

-Ne. 2005 godine moj Centar u Beogradu transformiše se u Institut ezoterije i parapsihologije gde postoji praksa. Skuplja se kadar, po mojoj metodi se sprovode experimentalni radovi. Ja sam – specijalista za mozak. Svi unutrašnji procesi – organski ili neorganski, njihova veza, spadaju pod deo nauke koju zovemo “ezoterija”. Ovde je to – parapsihologija, okultizam, paranormalne pojave. Tako i živimo…

Izvor: “Афиша” Анна Христафорян, 2008 Los Angeles

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s