Ruben Papian: Osećaj slobode zavisi od veličine kaveza

Ekstrasens, parapsiholog i ezoterik iz Srbije, RUBEN PAPIAN  razradio je metodologiju razvoja ličnosti koja se može upoznati u njegovim školama. Sada će i u Kazahstanu biti otvorena vrata njegovim nadprirodnim sposobnostima. Ruben kaže da je svako prirodno nadaren, ali ne može svako da uzme ključ svojih sposobnosti. On je upravo to uradio. On tretmane radi bez lekova i “u dogovoru sa sudbinom”. Danas naš sagovornik iznosi činjenice o svetskom sistemu i budućnosti čoveka.

Obmanuti sudbinu

– Ruben, Vi ste radili kao konsultant u MSP SSSR?

– Bilo je to u mojoj mladosti, bio sam ekstrasens. Tada, kao i sada, sve napredne nacije traže ljude sa posebnim, neobičnim sposobnostima. Ja sam mogao da lečim energijom. Oni su me proverili, pogledali, a onda predložili da radim za njih.

– Da li se možda sećate neke zapanjujuće priče iz tog perioda?

– Istorija sa MSP-om je krajnje nezanimljiva. Ali, jedne noći me je pozvao zamenik ministra – ne mogu vam reći imena, kada mnogo znaš, onda moral mora biti mnogo visok – bio je u donjem vešu na sve četiri… Kaže da je te noći otišao u kupatilo i tako ispuzao. Da, ušinuo je kičmu. Stoji on na kolenima i kaže: “Ruben, da li ste mogli da pretpostavite da će doći dan kada će zamenik ministra SSSR klečati ispred vas?” A meni je tada bilo 26 godina…

– Da li se ikada desilo da niste vi izmenili situaciju nego ona vas?

– Dešavalo se. To je vezano za smrt. Pre dve godine u Americi sam se upoznao sa jednom interesantnom porodicom. I muž kaže da njegova žena ima rak. Pogledao sam ženu – situacija daleko nije prijatna. Ali sada je u pasivnom stanju. Moguće je, naravno, “premotati” nešto napred, nazad, da vidimo kakav obrt sudbine je moguć. Video sam da se posle nekog vremena bolest ponovo aktivira na nekom drugom mestu, i … kraj. Ali, ako postoji bar jedan procenat – on postoji. Da se ne sahrani čovek pre nego što je umro. Muž je pitao šta može da se uradi. Rekao sam da mogu da pokušam da prevarim sudbinu, da je reprogramiram. I tako sam počeo u San Francisku da radim nešto što se smatra za čudo, ne može se nazvati lečenje. Proverio sam šta se promenilo – sve je normalno, nema smrti u tom periodu. Rekao sam mu: “Uspeh.” Ne mogu da kažem kada će umreti zato što ne vidim smrt, ali od raka sigurno neće umreti. Posle tri dana smo se pozdravili, oni su otišli na odmor, na neko ostrvo. Sledećeg dana me on zove i kaže: “Moja žena se udavila…” To je ta priča koja je mene impresionirala. Ja nisam video to da smrt ima opcije, i u ovom slučaju ona je morala da se desi u bilo kom obliku,  ne tako, nego ovako, uslovi mogu biti kreirani u sekundi.

Dar ima svako

– Da li je zaista moguće naučiti, otkriti u sebi nešto?

– Pogledajte mene! Ja sam – samouk. Dar ima svako, ali nisu svi u mogućnosti da ga koriste. Na osnovu svog iskustva razvio sam metodologiju i otvorio školu “Sfera” koja omogućava bilo kome da tim putem ide veoma brzo. Zamislite broj grešaka koje sam napravio, koliko sam vremena uložio, a ovde mehanizam sam radi.

– A da li svetu treba toliko „prosvećenih“?

– Sa ovakvim ekonomskim sistemom – ne. Svetu su potrebni potrošači.

– U tom slučaju, vi ste protiv svetskog sistema?

– Naravno, svetski sistem mene ne podnosi. Ali pogledajte njegovo stanje, ono se raspada. Znate li koliko ljudi iz ovog sistema, koji su udobno živeli, dođu kod mene da pitaju: „A kako dalje da živimo?“ Čovek ostaje čovek, on brine o svom detetu kojem želi sve najbolje. Današnje društvo je visoko razvijeno ropsko društvo. Od svog  rođenja čovek je neko ko duguje. Prvo uči da bi mogao da radi. Onda radi da ne bi umro od gladi. Na tebi nije odluka o slobodi – ti moraš ići po ovom sistemu i on će tebe koristiti. Ne ideš – umireš. Osećaj slobode zavisi od veličine kaveza  i pozlaćenosti rešetaka.

– A kako ste odgovorili na pitanje „Kako dalje živeti?“

– Neophodno je razviti sebe. U ovoj fazi evolucije ljudski gen mutira. Telo će se menjati, ali i svest mora da se menja – to će biti veliki krug. Religija, vera, nema nikakve veze sa tim. Pod duhovnošću ja podrazumevam stanje kada svi tvoji unutrašnji instrumenti vibriraju – kao muzika, unutar vas. Sve ovo mora da se našteluje. Razumete, sad je takvo veme: sve što je bilo stabilno, realno, raspada se. Ekonomska situacija je katastrofalna, niko ne zna zašto. A sve je tako prosto – čovek se menja.

To je kao kada je sunčano i mi smo dobro raspoloženi, a sutra kad padne kiša loše smo raspoloženi. Iako nam kiša takva kakva je ništa loše nije uradila.

Mi svake dve godine menjamo automobil. I na zapadu i ovde se u atmosferi nešto promenilo, ne pada kiša, ali grmi, i nama ni ne pada na pamet da kupimo auto. Mi nemamo želju da kupujemo, ali fabrika automobila očekuje tri miliona kupaca godišnje. Znači, proizvodnja opada. Radnici ostaju bez plate i raspoloženje svih okolo se pogoršava. Ovaj ekonomski sistem, koji nije napravljen za takvo emotivno stanje, ne može da funkcioniše. To je takozvani „anglosaksonski ekonomski model“, gde je pohlepa osnovna stimulirajuća emocija.

Čovek – model univerzuma

– Ali šta raditi kad je ceo naš svet takav?

– Vanzemaljski vic: jedan vazemaljac pita drugog: “Gde si bio na odmoru?” –“Na Zemlji.” –“ I kako je bilo?”  -“Oni su tamo ištampali gomilu papira i cela planeta ih skuplja.” –“A zašto?”  -“Ko najviše njih skupa taj je najpametniji.”

Eto kako to izgleda kad se gleda sa strane.

– Znači, novac – to je zlo?

– Ne, ja ne mislim tako. Pojmovi – dobro i zlo su diskutabilni. To što se nama ne sviđa ne znači da je loše. Novac je u stvari doveo čovečanstvo do razumevanja. Na primer, kod vas i kod argentinca, postoji generalno stanje mozga koje se zove “novac”. Kada ne bi bilo te kategorije, narod se ne bi zbližavao.

– Zar nas ne objedinjuju ljudske vrednosti?

– Kada bi to stvarno bilo tako, ja sam siguran da čovečanstvo ne bi sada preživljavalo tako veliku krizu. Zemlja ulazi u svoj peti ciklus postojanja, takve modifikacije su se već događale. Zemlja se reorganizuje, polovi se menjaju sa plusa na minus, i sa minusa na plus. Ovo se dešava svakih četiri hiljade godina.

– Sve će se loše završiti?

– A sada je dobro?

– Komforno je.

– Šta podrazumevate pod komforom? Kako može tako malo emocija, jedna-dve, da deluju stimulirajuće za nešto… Zar je čovek tako siromašan? Na prste ih možemo prebrojati, što je za nas dobro, ali mi smo mnogo bogatiji i interesantniji! Ja vama sada objašnjavam moral i osnove čoveka budućnosti. Evaluacija istih vrednosti će poprimiti drugi oblik, više intelektualniji i razumljiviji.

– Kakve će još karakteristike imati čovek budućnosti?

– Čovečanstvo je jako mlado. Kada bi gledali celokupan život, njemu je sada 16-17 godina. On se igrao na ulici, a sada u prelaznom dobu, dostigao je tehnologiju, računare. U sledećoj evoluciji, koja je tek počela i neće se završiti sutra, čovek će početi da se upoznaje sam sa sobom. Ja ne govorim o fiziologiji. Kako to funkcioniše? Vi imate 75 trilijardi ćelija, i svaka ćelija je živi organizam. Vi ste proizvod upravo tih ćelija. Zamislite šta se tu dešava…

– U stvari, čovek je umanjeni model univerzuma?

– Savršeno pravilno ste rekli, ali on o tome ništa ne zna. Šta je nada, gde se ona nalazi? Vi imate mozak, znate, ali da li znate da ga koristite? Vas će neko naučiti to? Na današnji dan ove strukture su zatvorene za svest. Ako 16-ogodišnjak zadirkuje sa svojim “hoću-neću”, on će napraviti haos. Dakle, sistem se štiti od vas. U stvari, kad se sazrevanje završi, ono može da pređe u sledeću fazu. Mnoge vrednosti će se promeniti. Ljubav će ostati ljubav, ali razumevanje ljubavi će se promeniti.

Čuda se dešavaju svaki dan

– Vi ste rekli da je moguće reprogramirati sudbinu?

– Reprogramirati-malo grubo zvuči, možda je bolje reći – dogovoriti se. Reći ću vam jedan slučaj. Jedan poznati čovek je bio u komi, na aparatima, imao je rak sa metastazama, i svi su čekali kad će da umre. U poslednjem momentu me je pozvala njegova ćerka. Ništa se ne može uraditi sa rukama, on nema resursa… Potreban je vrlo delikatan rad. Došao sam da pogledam da li mogu nešto da uradim. Pogledao sam i rekao ćerki da je 95% besmisleno raditi nešto. Razmislite o bacanju novca. Ona je rekla da to čini za svoju dušu i zbog toga to ima smisla. Ako se nešto desi to će biti čudo. Otišao sam u hotel, zamolio sam da me pozove, i iskreno da vam kažem, čekao sam da me pozove i kaže “Tata je umro”, to bi bilo realno. Pozvala me je: “Tata nije umro”, i izašao je iz kome. To je bilo neverovatno! On je rekao svojoj ćerki da je morao da umre tokom noći: ”Znaš, mene je spasio neki mladi čovek koji je dolazio sa tobom juče. Ja sam ušao u tunel, on me je povukao za ruku i rekao – nije tvoje vreme”. Unutar čoveka postoje moćni resursi. Čuda se dešavaju svaki dan.

– Vi svima pomažete?

– Naravno da ne! Ne zaslužuje pomoć svaki čovek koji misli da je njemu pomoć potrebna. Trenutno se ne bavim time. Ali, na primer: dete od 16 godina je imalo rak, umire. Roditelji – mama, isprebijana u bukvalnom smislu, tata alkoholičar koji tuče majku sve vreme – i u tim uslovima se razvija to dete. Ako ja spasim to dete, tata će nastaviti i dalje da bije mamu, a ona neće otići od njega, i posle dve godite dete će imati istu dijagnozu. Uslovi se neće promeniti. Ima milion takvih slučajeva, nekada i  hoću da se umešam, ali nigde neću stići zato što je besmisleno. Samo se izvinim i kažem da je nemoguće.

Izvor: “CaravanKZ – Ощущение свободы зависит от величины клетки”, 2011 Decembar, Kazahstan

Pročitajte još o Rubenu Papianu:
Sajtovi za učenje:
Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s