Čovečanstvo je u pubertetu

2012-12-Ona header

Ruben Papian je Jermenin koji živi u Holandiji i Srbiji, a zovu ga u pomoć, kada se nađu u bezizlazu, finansijski magnati od Amerike do Kazahstana, holivudske zvezde, politički lideri… Ко je taj čovek? Čime se bavi? On je intuitivni iscelitelj. Kreator metafizičkih sistema i dizajner energetskih struktura. Sagovornik iz daleke budućnosti. Čitač kosmičkih softvera i znalac mašine zvane čovek, koji će vas u ovom intervjuu povesti od tačke A do tačke B, od beznađa do zdravlja i sreće, najkraćim i najbržim putem. Zavežite se, polećemo.

Šta prvo pomislite kad vam uđe pacijent u ordinaciju, da li mu čitate misli?

Ne radim sa pacijentima kao doktor, nisam bioenergetičar. Najteže je uvek bilo i biće okarakterisati Rubena. Ako moju ženu Natašu pitate ко je Ruben, neće znati da vam odgovori. Nisam alternativac u standardnom smislu, ono što ja radim je pravo čudo. Čudo je receptura i tehnologija, i traži nemalo znanja klasične nauke: matematike, fizike, hemije, biologije… Da bih znao kako funkcioniše ovaj svet, moram da znam i politiku, finansije i istovremeno ono što retko ко zna, a to je konstrukcija koja se zove čovek.

Obraćam se čoveku ne kao živom biću, nego kao mehanizmu, mašini. Objektivno, život čoveka uopšte ne zavisi od njega samog. Čoveku se čini da on kreira svoj život, ali nije tako. Bilo bi lepo ne da ga kreira, već da razume barem svoj životni put i da ne smeta tom životu, ali obično ljudi svojim hoću-neću, nja-nja-nja, zapetljaju sve. Čovek misli da je njegova lepa želja ta koja mu nedostaje, ne razumevajući da je njegova lepa želja upravo ta koja će ga upropastiti. Posle ispunjenja lepe želje dolaze i posledice.

Poznavanje konstrukcije čoveka i funkcionisanja mehanizma, dozvoljava mi da u pravo vreme, uz snage prirode, natprirode i uz poznavanje tajne, kreiram recepturu za konkretnog čoveka, da bih ga iz tačke A prebacio u tačku В najpravilnijim putem i najbezbolnijim za njega. Zadovoljstvo mog uspeha ravno je zadovoljstvu umetnika. Kad slikar stvara svoje delo, on ne zna šta će ispasti, ali je majstorstvo u tome da će ispasti upravo ono što će ispuniti emocionalno druge, а ne samo njega. Ono što ja radim, to su biološka umetnička dela.

Da li tačku В vi određujete ili joj svi težimo zdravim razumom?

Ljudsko razumevanje zdravog razuma i zdrav razum potpuno su različite stvari. Ako pitate sedam milijardi Ijudi da li hoće da budu srećni, svi će vam odgovoriti: „da”. Ukoliko zatražite da opišu sreću, 99 odsto njih daće potpuno isti odgovor: „veći auto, veća kuća, neki brod, da me svi poznaju”. I to je to. Sedam milijardi apsolutno različitih konstrukcija a mentalno svi potpuno isti. Kako je to moguće? Čovek teži holivudskoj viziji takozvane sreće, koja nema veze sa njim, niti energetski, niti ka-rakterom, niti mentalno, niti psihički… Žene žele da budu Anđelina Džoli, iako ona pati od depresije i hoće da izvrši samoubistvo. Ako hoće njenu „sreću”, dobiće i posledice.

Da li vi određujete „tačku B” u ime onih koji od vas zatraže pomoć?

Radim sa malo ekskluzivnijim svetom, od države do države, po preporuci. Kod mene ne dolazi čovek koji ima čir na želucu, za to ima pomoći koliko hoćeš. Kod mene dolaze oni koji više nemaju kud. То su uglavnom poslovni ljudi, visoki biznis, koji traže nekog ko će razumeti ne samo njih, nego i materiju kojom se bave. Ljudi sa suptilnim industrijama i suptilnim ali ogromnim problemima. Naravno da mi se taj čovek tada prepušta. Ра, ko ne bi hteo da se neko drugi bavi njegovim životom, da za njega sve rešava i odlučuje?

Što si na višoj lestvici u društvu, veću odgovornost imaš ispod sebe. Zamislite srećnu porodicu: muž, žena i dete. Zamislite drugu situaciju: muž, žena i dvadesetoro dece. Objasnite mi gde je tu sreća? Trebalo bi da je 20 puta veća, ali nije. Isto tako je i sa novcem.

Šuška se da vas je zvala i kraljica Holandije. Da li ikada pominjete imena ljudi kojima ste pomogli?

Ne, ne, to je moralna kategorija. Ja se viđam sa ljudima, ja radim i ja zaboravim to.

Koliko ima Rubena na svetu?

Ne znam, jer Ruben je kreacija а ne gotov proizvod. То je konstantan rad, ali ne u jednom smeru. Rast traži lomljenje bivšeg da bi se napravilo novo. Za mnoge ljude je gubljenje prošlosti katastrofa, iako znaju da se puna čaša ne može napuniti novom vodom. Čovek bi trebalo da odlije, а kako da odlije prošlost? Teža prošlost se lakše zaboravlja, dobra, lepa prošlost, tek ta je najveći virus. E, tu nisam ja, ja sam više za budućnost!

Kada ste prvi put spoznali da je čovek mašina?

То ne može da se spozna odjednom. Trebalo je da izmenim svoju percepciju sagledavanja čoveka, moje oči trebalo je da buduinženjerske а ne ljudske.

Vi niste imali učitelja?

Nisam, ali to ne znaći da nema resursa ili izvora odakle se uči. Ako postoji internet, а on postoji u svetu, zamislite da postoji neka forma interneta u kosmosu, u kome je naša planeta samo jedna u mreži. I ja imam neku planetu, zove se glava, mozak, ona je konstantno priključena… Razumevanje toga traži deformaciju sopstvenih mogućnosti, nije lako. Mogućnost preskakanja iz ljudskih parametara u nebiološke ljudske parametre omogućava mi da popravim ovde nešto, znajući gde ću dobiti informaciju о tome kako bi trebalo to učiniti. Učenje je konstantno, bez učitelja u fizičkoj formi.

Ako će to biti medicina 22. ili 25. veka, kako tumačite da je vama dato da već na početku 21. veka to znate?

Pitanje je apsolutno ljudsko, vi tražite da ja vrednujem samog sebe sa ljudskog aspekta… Ali moj odgovor će biti vrlo kratak: „Niti znam, niti hoću da znam”. Svako, pa i ja, trebalo bi da se brine о svojoj konstrukciji а ne da bude uzbuđen što je ona takva ili onakva, da se upoređuje sa nekim pored i dopusti da se njegov rast zaustavi zbog njegove sopstvene gluposti. Doćiće vreme kada će se način na koji ja sada govorim i sagledavam stvari, učiti u školi. Đaci će se smejati koliko su Ijudi bili glupi. Biološki internet će biti normalan i mi ćemo „guglovati” konstantno. Ali, to nije čovek koji je danas.

Koliko ima ljudi koji vas mogu da razumeju?

Uh, ima, ali ne mnogo, niti ja hoću, niti meni treba da me razumeju. U komunikaciji sa čovekom dešava se razmena, a ta razmena je vrlo duboko individualna, svaka reč može da bude virus. Ona ulazi u glavu, zauzima mesto, vi to zovete „dobio sam mišljenje” ili „lepo sam osetio čoveka”, „što je prijatan čovek”, a virus se već pozicionirao. U komunikaciji sa većim brojem ljudi, čovek je još podložniji „virusiranju”. Šta će meni tuđe mišljenje, tuđi virusi? Ako mi bude trebalo, tačno znam koga ću da pitam i šta ću sa njegovim mišljenjem da radim. A formiranje mišljenja na osnovu odgovora 10 različitih ljudi, to je tek patološka glupost.

U Beogradu postoji Centar za duhovni razvoj Sfera, čiji ste vi osnivač. Koliko ima Rubena Papiana u Sferi?

Sfera je napravljena za one koji žele da im prenesem svoje znanje kako „operišem” konstrukcije čoveka i kako ta „mašina” zapravo radi. Svoje znanje zapakovao sam u kratke vežbe. Uradi to i to i mehanizam će da napreduje. Jeste, to je kreacija Rubena, all samog Rubena tu nema. Sfera je za normalne, prijatne ljude kojl žele da imaju harmoničnu konstrukciju. Sfera se rađala 20 godina. U njoj se stalno nešto dodaje jer čovek se sada menja, i to se menja nenormalnom brzinom.

U kom pravcu ide ubrzanje promene čoveka?

Sve ide pravilno, zato što ništa ne zavisi od čoveka – ni trunke. Zemaljska kugla je vrlo mlada planeta. Čovečanstvo ima sada 16-17 godina. U fazi je prelaska iz puberteta u mladost. Mladost podrazumeva nove hormone, već stvorene. Čovek prelazi u fazu postpuberteta, to nije ubrzanje ili usporavanje, jer vremena sada nema… Dan kao dan ne postoji, koliko je sati prošlo čovek može da vidi po kazaljkama na satu, ali realno ne zna koliko je trajao dan, kratko ili dugo. Pre je bilo sve jasno. Sada nije, jer je tranzicija i sve što se događa je krajnje interesantno. Čovek je tek sad zakoračio u novi deo svoje evolucije, u upoznavanje samog sebe…

Ima li razloga za strah?

Osnove za strah nema ali strahova ima koliko hoćeš. Savremena ekonomija se bazira na strahu i nadi. Strahom kontrolišeš a onda daješ nadu da se sistem ne bi srušio. То je kao dete od 12 godina. Moraš uvek da ga pohvališ a istovremeno da ga plašiš, da ne skoči pod auto ili da sa 13 ne sedne u očev auto da ga vozi.

Koje moralne principe i koje emocije vredi negovati u mehanizmu zvanom čovek?

U ovo vreme tranzicije vredi negovati – sebe. Egoizam, apsolutno da, ali ne egocentrizam. Kada čoveka lupi vetar sa ove ili one strane, psihički, psihološki i emocionalni, jako je važno da on sačuva samog sebe. Sve око njega je pravilno, sve ide, to je privremena stvar, stabilizovaće se, hvala Bogu. U svetu se radikalno povećao broj samoubistava, upravo zbog nedostatka egoizma i zato što se svi „pale” na ljubav, a niko ne može da objasni šta je to.

Šta je ljubav?

То što čovek podrazumeva pod ljubavlju, to su slinave, prijatne, pekmezne emocije… Ljubav je obaveza i to 24 sata. A ljudi misle: „Ne ja da volim, nego mene da vole. Pun sam sebe a istovremeno bih da me neko lepo masira”. То je vrlo prijatno, ali to sa ljubavlju nema veze. Ljubav je kad majka voli svoje dete, bez obzira kakvo je ono. Pitajte majku: Da li voliš dete? Normalno. A zašto ga voliš? Smešno. Kad ljubav postoji, mozak se gasi. Sam sistem preuzima sve, uključujući i elemenat očuvanja i obaveze.

Kako lečite na daljinu?

То je prosto. Svaki čovek je priključen na globalni internet. Da biste ga našli, samo treba da znate njegove protokole.

Vi radite reprogramiranje čoveka. Šta je to?

То je čudo u pravom smislu te reći. Sagledavanje samog sebe se menja, način razmišljanja se menja, kompletno se sve menja.

Može li čovek sam sebe da reprogramira?

Doći će vreme kad će moći, i to bez problema, ali to više neće biti ljudi u današnjem smislu te reči.

Koliki će biti životni vek tog čoveka budućnosti?

Kad bude došlo to vreme, koncept razumevanja i vrednovanja života i smrti neće biti isti. Telo i duša nisu stvari koje se spajaju. Telo će se koristiti kao cipela. Sve će biti obrnuto. I onda će smrt izgubiti izgled koji danas ima, to će biti mnogo simpatična dama koju ćemo dugo da ćekamo da dođe.

Šta biste poručili čitateljkama Ona Magazina za kraj?

Žene su intelektualna bića, naprednije od muškaraca apsolutno. One veruju u sebe mnogo više nego muškarci, hvala Bogu. Poručio bih im da uopšte nije sve tako kao što se govori. Svet je drugačiji, mnogo bogatiji, mnogo suptilniji, mnogo nevidljiviji… Ljudi ne vide ni jedan posto od onoga što se događa, na primer, u ovom prostoru u ovoj mikrosekundi. I ono što vide, nije tako i nije to što oni vide. Mozak bira šta će da vidi, da bi stvorio upravo neko konkretno mišljenje. Neka prebroje do 10, za to vreme dobiće više podataka. Neka ne žure sa mišljenjem. Kad bude došlo vreme, doći će i mišljenje. Čovek je rođen kao Bog, samo to ne može da shvati. Teoretski je Bog i u praksi mu treba jedino 10 prstiju da može sve.

Ruben Papian u Srbiji

Otkud vi u Srbiji?

Družim se sa ovom zemljom od 1988, kad sam prvi put došao. Imao sam 26 godina, bio sam ekstrasens, bioenergetičar, iscelitelj u Ministarstvu inostranih poslova Rusije. Pomagao sam diplomatskom koru, pa tako i jednoj devojčici koja je bila unuka visokog diplomate u ondašnjoj Jugoslaviji. Pozvali su me kao gosta. Iz tih vremena je prijateljstvo sa Srbijom ostalo i nastavlja se.

Rodnu Jermeniju zamenili ste Srbijom?

Iskreno, Ruben nije jermenski proizvod, 50 posto Rubena je srpski proizvod. Jermenija je vrlo tradicionalna, stara zemlja. Siguran sam da bi u Jermeniji moja prošlost sprečila bilo kakvu altemativu kod mene. Izlaz iz te zemlje mi je omogućio novi vazduh, nova jela. E, tu je bila Srbija, gde sam ja procvetao kao ličnost .

Vaša deca žive ovde?

Sergej živi ovde, Alina živi u Holandiji, ali sada ide ovde godinu dana na fakultet. Šta će biti posle, nemam pojma. О tome ne odlučuje tata, о tome odlučuje život

Da li je dobar znak za Srbiju što je Rubenov sin ovde?

Rekao bih ovako: Ja se zahvaljujem Srbiji što moje dete živi tu. То nije zato što je Srbija super, to je njegova sopstvena odluka. I ja ovde osećam da sam kod kuće. Drugo pitanje je da li bih mogao da živim stalno tu, jer meni je potrebna cela planeta.

Kako osećate Srbiju danas?

Srbija se izgubila između prošlosti i budućnosti. Ne da prošlosti da nestane, ne da budućnosti da nastane. U jedan lonac meša ćevape i supu od kornjače. I tu se gubi miris i ukus. Možda je to dobro, možda će iz toga nešto izaći, ali na današnji dan – Srbija je nedefinisana. U svakom slučaju sve će biti super. Ne vidim to kao loš faktor, on je takav kakav je.

Izvor: Magazin “Ona” – “Čovečanstvo je u pubertetu” decembar 2012

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s