Od vremenske mašine do portala u druge svetove

Trece oko naslovna mala

Svetski putnik i ekstrasens Ruben Papian osnovao je u Beogradu centar u kojem se nalaze konstrukcije napravljene po njegovim nacrtima, a kojima se postiže optimizacija i usvršavanje svesti.

Nekada je Ruben Papian radio kao ekstrasens za Vladu SSSR. Od tada je prešao dug put, neprekidno se menjajući i unapređivajući ono što radi. Svuda je pomalo: Srbija, SAD, Kazahstan, Jermenija, Holandija, a ponajviše je u Beogradu, gde je osnovao svoj centar “Sfera”. “Sfera” se razvila iz metode “mentalne korekcije i komunikacije” i njeno “sedište” trenutno je na Zvezdari.

Čemu uopšte služi ova metodologija?

– Vremena se menjaju, svi to znaju. Svi znaju da se u svetu dogodilo nešto što ne mogu da kontrolišu, ne mogu da menjaju, ali sam svet se menja, želeli to ili ne. Neko se osiromašio, neko se obagtio, ali svi brinu za budućnost. Ne radi se o tome da li će ona biti drugačija. Stoga je potrebno prilagoditi joj se, bez straha od nje. Ako se svet menja – neophodno je da se i čovek promeni. Metodologija se bavi upravo time, a nema cilj da nas napravi “srećnim”, jer niko ne zna šta je to, zapravo, sreća.

Prilagođavanje novom dobu

Ako cilj nije sreća – šta je onda?

– Cilj je biti operativan, optimizovan, tako da se naš sistem lakše prilagođava promenama, da ne bi došlo do njegovog raspada. Da, recimo, banalana stvar poput stresa ne bi rasparčala sistem na delove. “Sfera” kao sistem podiže, optimizuje različite slojeve čoveka. Tu su fiziološki, emocionalni, psihički i mentalni plan. A onda se otvaraju vrata koja nazivamo prošlošću. Pod prošlošću ne podrazumevam ono što je neko naučio o nečemu, već ono od čega je određeni čovek napravljen, šta je to unutar njega – zbog čega je takav – kakav je. A kada se to podigne na malo viši nivo – susrećemo se sa pojmom svesti.

Ruben Papian objašnjava da se, pri formiranju tog “novog čoveka” dolazi do sledećeg nivoa, koji je “softverski”:

– Realno, čovek je – hardver i softver. Ne postoji u tome nikakva razlika između nas i kompjutera. Ljudski hardver je genetika, a softver – signali koji se konstantno primaju, zahvaljujući čemu se vaše telo formira kako se formira. Do sada se mislilo da se prototip našeg tela nalazi u genima, ali nije tako. Majušna ćelija ne zna u kom smeru da raste i deli se, ali se ipak deli u pravom smeru – i ne znajući šta je pravi smer.

Poznavanje pravog softvera omogućava čoveku da bude realno biće sutrašnjeg dana, kao mašina koja je kreativna. Neophodnost je da se želje kao takve modifikuju, da se modifikuju potrebe i onda se, što je najvažnije, optimizuje sama svest. Svi znamo da se svest formira kod deteta u prvih pet godina života i posle toga je skoro nemoguće uticati na nju, ali – njije potpuno nemoguće. S obzirom da svest nije organ, već veštački stvorena funkcija – ona se može modifikovati.

A zašto se onda ne modifikuje? Ako je to već moguće, šta nas to sprečava? I na ovo Ruben Papian ima spreman odgovor:

– Sredina u kojoj živimo uvek želi da ostanemo onakvi kakvim nas je ta ista sredina stvorila. Nismo takvi kakvi smo zato što smo mi to odlučili. Ali zato možemo da se menjamo. Svest se može konstantno modifikovati, to je kao gimnastika, fitnes – uvežbava se. Vežba se prilagođvanje današnjem danu, za koji ne znamo unapred kakav će biti.

Svi očekuju ono što se zovu golobalne promene. Čak i kada bismo znali kakve će one biti – to ne znači da ćemo se adaptirati. Čovek je ranjiv, treba da trenira da bi bio operativan, a to radi – “Sfera”. Za razliku od ostalih metodologija, “Sfera” nije učenje. To su kratke, konkretne vežbe koje oduzimaju veoma malo vremena. Ljudi, recimo, meditiraju i često 20 godina rade jedno isto, a napretka nema. “Sfera” je dinamična, rezultati se vide, a vežbe se stalno modifikuju o koriguju. To je obaveza od 10 minuta dnevno. Ako hoćeš da budeš čovek sutrašnjice, 10 minuta današnjeg dana treba da posvetiš sebi.

Pronalasci

U dvorištu kuće u kojoj je smeštena “Sfera”, nalaze se neke naizgled čudne građevine-sprave. Upravo o njima je Ruben hteo da nam priča. Radi se, kaže o konstrukcijama koje funkcionišu same za sebe, i nešto “rade” bez prisustva biološkog čoveka.

O Rubenovoj piramidi već smo pisali, ali ona je sada, kaže, unapređena:

– Zovemo je piramida, pošto ima piramidalnu formu, ali tajna nije u obliku, već u onome što se nalazi u njoj, a sposobno je da modifikuje i biološko stimulativni efekat. Prvu piramidu napravio sam 2005. godine, a ovo je vće treća modifikacija, sada se tu nalazi i spirala i – kristali.

Čemu je piramida namenjena?

– Recimo da je namenjena jačanju ega, koji bi trebalo da postane istovremeno čvrst i veoma fleksibilan. To je kao da ste priključeni na ultrabrzi internet, a vrši se “upload” i “download” vašeg sistema. Tačno nešto kao automatski “update”, s tim što konsrukciji za to treba vremena. Kao kada u prostoriju uđe neko sa ulice ko ima drugačiji miris. Potrebno je vreme da se sve to “izmeša”. Jedan dolazak pokreće mehanizam, a svaki sledeći put sistem se dalje unapređuje. Dakle – ovom se ojačava naše “ja”, ali i unapređuje stanje fizičkog tela.

Drugu mašinu zovemo “terminal” – vremenska mašina. To je konstrukcija sa ogledalima, koju trenutno samo ja isprobavam. Ona će mi omogućiti da preciziram vremenske momente koje bih “dawnloadovao”. Obično za tako nešto kažemo: “ gledamo u budućnost”. U ovom slučaju ne morate da “gledate”, samo “skinete” signal, a “gledanje” dalje ovlja vaš um. Uostalom ni takozvanu stvarnost mi, zapravo, ne vidimo, to je samo projekcija u našim glavama. Trenutno radim na preciznosti geografske pozicije i vremenskog dijapazona, a verujem da će “štelovanje” potrajati još godinu i po. Za sada “treminal” adaptiram za sebe, a kasinije ću videti kako takozvani normalan čovek reaguje na njega.

A tu je – “black cube”- crna kutija, koju je jedan Rubenov prijatelj nazvao portalom u neki drugi svet. Šta ljudska svest čini “black box”?

– Dok u piramidi “ja” postaje primarno, u crnoj kutiji ono nestaje. Čim uđeš, dezintegrišeš se, postojiš u nekom drugom svetu i kreću “filmovi”. Trenutno ne ulazim tamo često, da ne bih, ma kako to čudno zvučalo, potpao pod sopstvenu sugestiju. Ali zato je više od 130 ljudi već prošlo kroz “portal”; ugrađuje se dodatni rezonator.

Zašto je bas ovaj oblik? Da bismo stigli do toga, Ruben je podsetio na sliku “Crni kvadrat” koju je još 1915. godine naslikao Kazimir Malevič, a koju su neki kritičari proglasili najboljom slikom 20. veka. To je platno sa samo jednim crnim kvadratom.

– Nekada se tačna interpretacija realnosti smatrala umetnošću. Zatim su umetnici počeli da ulažu svoje emocije stvarajući slike i pojavio se impresionizam – odnosno – prikazan je emocionalni stav kojim umetnik doživljava realnost. A onda je Malevič rekao da svojim emocijama umetnik upravo ograničava gledaoca da forimra sopstvenu predstavu o nečemu. I zato je naslikao crni kvadrat, gde nema ni smisla ni – umetnikovih emocija. Smatrao je da će svaki posmatrač naći u slici sopstveni smisao i emociju. Čak i ako je ta emocija loša – to je emocija. To je bila moje polazište. Na Malevičev kvadrat dodao sam treću dimenziju i dobio – crnu kocku. Svako u njoj vidi nešto drugo.

Ruben Papian želi da ovladi nekom vrstom “matematike emocija”, pri čemu bi bili stovreni uslovi za zračenje određenog emocionalnog spektra.

– Emocije su biološka vibracija. Postoji čitav spektar bioloških vibracija na koje se može uticati. Pre 150 godina nije se znalo za električnu struju, iako je efekat elektriciteta bio poznat. Zašto onda, u nekoj budućnosti, ne bi postojale “biostruja” i “bioenergija”? Na taj način bi se moglo “naštelovati” i emocionalno stanje nekog prostora. A vibracija prostora može se naštelovati i za regeneraciju nečije “biologije” i rešavanje konkretnih problema. Nešto slično, što sam nazvao “healing room”, napravio sam još 2009. godine.

Oko svojih “novotarija” Ruben se često konsultuje sa ljudima “iz struke”, jer među prijatlejima ima naučnike raznih “fela”. Ipak, naš sagovornik kaže da je nauka često u “ćorsokaku”, jer mnoge stvari ne ume da objasni. Dođe donekle, a onda – ne zna šta dalje, “gde treba kopati”:

– Postoje mnoge tajne i svako bi trebalo tokom života da “kopa”, i pronađe nešto u sebi i oko sebe – da bi život imao simisla. Kako Papian voli da kaže, treba se “upgrade’ovati”, pa i on sam nikada nema isto mišljenje jer – treba se manjati i adaptirati, što brže. Što preciznije – to bolje.

Erik Blejkni i knjge

Ruben Papian ima interesantne prijatelje, a jedan od njih je i Erik Blejkni, američki reditelj i scenarista, široj publici poznat po filmu “Agent pod stresom”, sa Sandom Bulok i Lijamom Nisonom, on trenutno boravi kod Rubena u Beogradu.

– Erik Blejkli je moj veoma dobar drug, a upoznali smo se sasvim slučajno 2010. godine. Tada sam bio u Holivudu i razgovaralo se o filmu o meni, čiji je reditelj i scenarista trebalo da bude Erik. Međutim, stvari su krenule drugim tokom. Film nije snimljen, ali smo postali prijatelj. Erik je bio iznenađen kada je saznao da nisam objavio nijednu knjigu, i rešio da on napiše knjigu o mojoj metodi: “Ja sam pisac i moje je da pišem” – rekao je. Erik je taj koji filtrita moje priče, apsorbuje ih prerađuje, i moj metod postaje jasan i dostupan. Naša prva knjiga “How to Wish” (Kako treba želeti) objavljena je na engleskom i srpskom jeziku, druga je pri kraju i zvaće se “How to Feel” (Kako treba osećati). Biće ukupno devet knjiga koje će sve zajedno činiti “uputstvo za rukovanje” – čovekom.

Izvor: “ Treće oko – Od vremenske mašine do portala u druge svetove” 2015 Septembar, Srbija

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s